RSS novosti | zanimljivosti | mailing lista

Orlov let

Ni malo nije lako započeti pisanje, kada znam da moje reči moraju imati veću težinu nego u ranijim tekstovima. Mislim da sam u pravu, kada kažem da sve veći broj ljudi prelistava našu veb stranicu, a naravno i iščitava njen sadržaj, a pojedini od njih su stručniji od mene iz oblasti kao što su lingvistika, književnost i sl, što unosi dodatnu nervozu u moj narativni sistem.

Ali, sa druge strane, ne mogu biti toliko sebičan da ne podelim moja i iskustva mojih drugara sa drugim ljubiteljima prirode. Iskustva koje se mere kubicima osećanja po svakom kvadratu lepote Župskog kraja, ne smemo, a i ne želimo zadržati samo za sebe.

Svaka priča ima početak (a i kraj), a ovaj početak se ne bi dogodio da je kojim slučajem imalo jedno slobodno mesto u nedeljnom busu u 15:30, koji vozi za Novi Sad. Ali pošto to nije bio slučaj (hvala Bogu), a Rale je u međuvremenu predložio da napravimo malu(!?) turu po prirodi, pa je tako ispala sreća u nesreći.

Nije nam teško bilo da se dogovorimo da krenemo iz Koznice, pa preko Karaule pa dokle stignemo (taman da uzgred Rale prošeta svoju pušku). Pošto nam je bio potrebao prevoz do Koznice, uspeli smo da prevarimo Brbu da krene sa nama, rekli smo mu da ga vodimo na ručak u Skačak! Šalu na stranu, nas trojica smo zajedno krenuli iz Aleksandrovca oko 9 časova izjutra.

 

Naša mala avantura otpočela je u pravcu zaseoka Jovkovići, negde posle 10h, naravno, laganim koracima. Drum je bio blatnjav, pa smo se uplašili da će takav biti celim putem, ubrzo smo se uverili u suprotno.

Kada smo se popeli na brdo, a zaseok Jovkovići ostao iza nas, krenuli smo stranački (nismo se učlanili u neku stranku, nego smo krenuli stranom brda).

Sa naše desne strane mogli smo videti zaseok Trsje.

Pak, sa druge strane prostirao se pogled koji nam nije baš obećavao da će ovo biti lagana, umerena šetnja. Naime, konačni cilj nam je bio da se spustimu sa Nerađa podno srednjovekovnog grada Koznika, ali tvrđava je lagano nestajala u magli. Tada smo zaključili da je uzaludno slušati vremensku prognozu na TV, naime, za taj dan su prognozirali znatno hladniji, ali sunčan dan. E toliko od njihovog sunca.

Osim magle, i zaleđena rosa na travi i drveću su nam govorili da će ovaj pohod biti malo teži, nego što smo mi zamislili.

Ali baš ta činjenica nam je dala elana i snage da krenemo dalje, jer da šetamo po lepom vremenu i ravnom tlu, mogli smo i u bilo kom parku (npr. Dunavskom). I tako smo krenuli naviše sa mislima u glavi o tome šta nas sve čeka na putu do cilja.

I dok se blatnjavi drum začas posla pretvorio u snežnu stazu, utvrdili smo da je istinita priča koju smo čuli ranijih dana od meštana, vukovi su se zaista spustili na obronke obližnjih sela.

Brba je isprobavao svoje fotografske mogućnost, pa se tako kao produkt njegove inspiracije i mašte izrodila ova fotografija, koja bi se mogla nazvati: ... al' Brbi se mnogo sviđa. (Brboriću, ima nade za tebe!)

I tako, mic po mic, trag po trag, stigosmo do mesta koje je u narodu poznato pod nazivom Kod gloga. I gle čuda i glog je bio tu, kao da ga je noćašnja snežna mećava ukrasila, reklo bi se, samo za nas. U svakom slučaju hvala joj.

Taj deo prostranstva nam je bio veoma poznat, jer smo tu prolazili kada smo se penjali na Željin, to nam je olakšalo orijentaciju uprkos magli. Put nas je dalje vodio ka Karauli.

Moram priznati da smo Karaulu viđali u magli, ali nikada je tako maglovitu nismo prelazili pešaka.

Prošli smo pored napuštenog objekta, koji u nama odavno budi ideje i razgaljuje inspiraciju, ali o tome nekom drugom prilikom. Prešavši asfaltni put na samom prevoju, uputili smo se ka Nerađu. Slobodno mogu reći, brdu/planini koja je nepravedno zapostavljena sa naše strane. To pokazuje i činjenica, da po prvi put idemo na taj vrh, koje se i te kako izdiže iznad Župske kotline. Krenuli smo putem za zaseoke Simići i Milićevići, ali smo morali skrenuti ulevo, na drum koji vodi ka Osrecima, Krivoj Reci, pa i Kopaoniku. Teška srca smo prihvatili činjenicu da ne svratimo u zaseok Simići na okrepljenje, ali nismo baš bili dobro sa vremenom i morali smo požuriti.. I tako mi odosmo levo, naše misli desno, sa nadom da nas stignu pre nego što se zagubimo.

Uz takvu maglu nije nam bilo lako da se orijentišemo. Uzdali smo se u naše unutrašnje kompase i stečeno iskustvo. Tako smo malo ispitivali razne staze, i pritom naišli na divne prizore barskog cveća, koji se u narodu zove Maca. (Brba je lično utvrdio da se radi o bari).

A od te barice počela je prava avantura. Nije to avantura gde su životi u opasnosti i sl, već naša borba sa prirodom. Borba da li ćemo izaći iz magle gde smo planirali ili će nas planina šetati tamo-vamo. Uz pomoć konsultacija preko mobilne telefonije, odlučili smo da krenemo dupke na vrh Nerađa.

  

Sneg je postajao sve dublji, a prizori sve maglovitiji i lepši.

U tom trenutku sam se setio da ove godine nismo pošteno videli sneg, i uprkos mokrim nogama, bilo mi je drago što se nalazim baš tu, u tom času, sa ovim divnim ljudima, mojim drugarima.

I kako je magla bivala sve gušća, mi se ni u jednom trenutku nismo plašili da ćemo se izgubiti, a i nismo smeli da se izgubimo, jer svi znamo šta se događa onima koji se izgube (jel tako Musa? - Musa... ĆAO!)

U najgorem slučaju mogli smo da se prošetamo malo širim krugom do željenog nam cilja, što i nije tako loše kada se uzme u obzir da odavno nismo šetali prirodom.

Kada smo obišli vrh, koji se nije ni video od guste magle, rešili smo krenuti malo desno i niže, jer tu nas je vodila nekakva staza, ili se nama bar činila da je to staza. Ubrzo smo čuli lavež pasa, što nas je ubacilo u dilemu, da li smo stigli na granicu sela Osreci, ili kako je Brba tvrdio, iznad Koznice. Na sreću nismo usvojili Brbine orijentacione kordinate, pa smo tako krenuli udesno, nekakvim puteljkom.

Tako pokolebani lagano smo silazili na dole, a to dole za nas je u tom trenutku bila nepoznanica. Dvoumljenje nam je otklonio vatar, koga sam Bog poslao, sklanjajući maglu i otvarajući nam vidik, od koga nam je bukvalno zastao dah (ali uistinu).

Pred nama se otvorila prelepa dolina, ali nigde na vidiku nije bilo Koznika, koji bi nam u tom trenutku poslužio kao odlični orijentir. Ta misterija nestanka Koznika, trajalo je nekoliko trenutaka, dok ga nismo ugledali skroz desno, ali za nas iznenađujuće, malčice daleko.

I ništa nam drugo nije preostalo, nego da krenemo ka Kozniku, ostavljajući Nerađe i maglu iza nas.

Usput smo mogli da uživamo u lepoti koju ovaj kraj nesebično nudi svakom iskrenom poštovaocu prirodnih vrednosti. Uprkos dugoj šetnji u našim telima nismo osećala umor, već radost što imamo tu priliku da vidimo sve ovo uživo.

Što smo bili bliži Kozniku, vreme je bilo sve lepše, a pogled bistriji.

Tako da smo došli blizu tog prelepog srednjevekovnog grada koje se vekovima ponosito odupire vremenu i zaboravu.

Ali pošto nismo imali vremena da svratimo na kafu kod Silne Jerine, morali smo krenuti ka Kozničkoj reci, i spusšati se nički, i to veoma nički. I prilikom tog spusta, naišli smo na mesto kao stvoreno za nas, tj. za naš doručak (koji smo inače mislili da odložimo za kasnije zbog mokre obuće). Ali položaj stene na kojoj smo se zaustavili, kao i pogled nisu nam dali izbora. Odluka je pala, tu ćemo doručkovati.

Posle doručka kog ne bi menjali za ceo Hajatov jelovnik, nastavili smo dalje nički.

Polako smo se bližili cilju, a ujedno i startu načeg puta.

Leteli smo se iznad Koznice kao orao koji kruži oko svoga plena. Pravili smo obruč toj divnoj klisuri skačući po vrhovima koji se izdižu iznad nje. Da nije bilo magle imali bi fantastičan pogled iz ptičje prespektive sa tih vrhova, ali taj osećaj ostavićemo za neku drugu priliku. Zbog svih tih utiska cela ova tura se i zove Orlov let, a tako će ostati i ubuduće.

Ovu divnu ideju i iskustva koje smo pokupili toga dana, sumirali smo na terasi obližnje prodavnice, okupani suncem spolja i vinom iznutra.

I tako se uspešno završila još jedna avantura, koja je po mnogo čemu bila posebna i specifična. Zadovoljstvo koje smo poneli sa sobom, ostaće dugo sa nama.

 

I dok lagano odlazim putem severa prvim jutarnjim busom, u meni je neodlučnost emocija. Ne osećam ni setu, ni radost. Da li je to moje srce zaleđeno kao trava na vetrometini Nerađa, ili jednostavno po instiktu znam devizu: Da bi se ponovo vratio, moram prvo da odem. I odlazim, ali sa Župom u svakom deliću moga tela i duše, ma koliko to patetično zvuči.

Ali dok izlazim iz busa shvatam da ipak ne postoji dovoljno velika osoba da ponese sve ono što Župa ima da pruži, a ima.

pripremio:sipac


[1] Dupke - reč župkog žargona koja u slobodnom prevodu znači: uz veliku strmu stranu brda. A nastala je... dobro, dobro, neću sada o tome.

[2] Nički - reč župkog žargona koja u slobodnom prevodu znači: niz veliku strmu stranu brda. A nastala...

[3] Bar je tako odlučio Upravni odbor koji je zasedao u hodu.

Eko klub Željin - Aleksandrovac, 2005-2013. godine
poslednja izmena 19.02.2016.