RSS novosti | zanimljivosti | mailing lista

Dve godine na Željinu

Kuda za Novu Godinu? Ta dilema nije mučila članove Eko-kluba Željin, koji su odlučili da ovu Novu godinu dočekaju na sasvim neobičan način. Brzo i jednoglasno je odlučeno, da početak nove tradicije novogodišnjeg dočeka, bude osvajanje vrha, jedne od najlepših planina Srbije, Željina.

Ideja je potekla od 2-3 člana organizacije, a do početka avanture se skupilo, ukupno petorica odvažnih extremista. Ekipa je se sastojila od četvorice Župljana (Sipac, Rale, Chevrlja i Pera) i gosta iz Leskovca (Pop).

Deo ekipe, tačnije nas četvorica, smo krenuli ka svom cilju 30.12.2004. god., kolima do sela Pleša, a od datle, pod punom opremom, pešaka ka ''baznom logoru'' u zaseok Bondžići.

Noć je provedena u vikendici Mileta Vilimonovića, kome se veoma i najiskrenije zahvaljujemo na pruženoj pomoći.

Peti član, Pera, nam se ujutru pridružio došavši busom do Pleša, gde smo ga ja (Sipac) i Rale sačekali u kafani ''Lovac'' i sa njim došli do vikendice, tj. baznog logora.

Glavni uspon je počeo istog dana negde oko 13 časova, po ne baš povoljnim vremenskim uslovima, ali sa velikom željom da se u planiranom uspe do kraja. Krenili smo puni optimizma, ali i adrenalina.  Već posle sat vremena hoda shvatili smo ušta smo se upustili, ušli smo u oblak koji je prekrio, ne samo vrhove Željina, nego nego i niža brda.

Uz kratake pauze za odmaranje i okrepljenje uz piće,

stigli smo do šumske kuće, od dakle nam je preostalo još sat vremena hoda. Posle kratko odmora, krenuli smo na deo puta koji je bio, po našem planu, najteži, jer je imao najveći uspon. Put je vodio kroz šumu i za nas iznenađujuće dubok sneg, što nam ja naravno otežavalo uspon zbog prtenja staze.

Na oko 700-800 m od vrha izašli smo na otvoreni, da ne kažem, brisani prostor. Taj deo je bio posedovao sve himalajske karakteristike, bar se nama tog trenutka tako činilo, vidljivost minimalna, planinarske oznake pod snegom, temperatura zbog udara vetra veoma niska. Uprkos tome krenuli smo ka vrhu, tj. desnoj čuki, lagano i nimalo sigurno. Posle pola sata probijanja kroz smetove, pao je dogovor da od logorovanja na vrhu nema ništa.

Razlozi za to su bili očigledni, jak vetar, niske temperature, ali i nemogućnost loženja vatre i sušenja većpoodavno mokre opreme. Jedino rešenje koje se nametalo je bilo, da ''overimo'' vrh i da se spustimo do šumske kuće, gde su uslovi bili daleko bolji. Vrh je osvojen oko 16 casova, po srednje evropskom vremenu.

Koliko je temperatura bila na vrhu govori i prethodna slika, koja je delimično uspela jer se digitalnni aparat u jednom trenutku zaledio. Ali to nije i jedini foto dokaz niske temperature, jer se na vrhu pored aparate, zamrzle i brade, trepavice, ali ne i naša srca.

Spuštanje je bilo mnogo lakše jer smo pratili sopstvene, ali i adrenalin nam je strujao kroz promrzla i umorna tela, što nam je davalo dodatnu snagu. Do šumske kućice smo stigli za pola sata. I naravno opet problem, šumska kuća je bila zaključana. Morali smo naći rešenje, i na sreću preko puta kuće je bila stara baraka koja je leti služila kao konjušnica u vreme izvlačenja drva iz šume, a nama je poslužila kao neophodno sklonište.

Na seno koje smo našli unutra, razapeli smo šatore, a ispred njih zapalili vatru.

Zbog suvih drva koje smo tu našli, ali i zbog ''ventilacije'' u baraci (čitaj rupe) vatra je gorela kao u engleskom kaminu na nekom romantičnom filmu.

Kada smo završili opremanje logora bilo je oko 19 časova, tj. pravo vreme za ''šumadijski čaj'' koji smo poneli u termosu iz ''baznog logor'' (Bogu hvala). E, tek posle zagrevanje, smo postavili večeru (tunjevina, sardina, luka,...) i to posnu,i spremili se za doček jubilarne 2005. godine.

Novogodišnje raspoloženje su nam podigli pozitivni joni nastali jonizacijom vazduha otvorenim plamenom, ali i crno vino (podrum Savković, Vitkovo). Tako je bilo sve do 12. sata, tako je bilo i u 12, ali i malo kasnije.

Posle prespavane noći, spakovali smo logor i krenuli ka Bondžićima. I kao posledica Marfijevog zakona, oblaci, koji su ceo prethodni dan i noć prekrivali Željin, počeli su lagano da se razilaze, tek toliko da nam naglase da će noć koja sledi biti mnogo, mnogo vedrija od prethodne.

Relativnobrzo smo stigli do  Miletove vikendice gde smo se skarasili na trenutak, jer nam je popodne u ''goste'' došao sekretar ''eko-kluba Željin'', Brba. Uz odmor i priču i poneku čašicu, sunce je lagano zašlo iza Orlovca.

A veče bilo baš onako kakvo smo priželjkivali prethodne noći, vedro i zvezdano. Sluđeni zvezdama, mlečnim putem i maliganima, ja, Rale i Pop smo rešili da bar malo nadoknadimo prpoušteno. Krenuli smo malo pre ponoći ka Vranjoj Steni (obližnji vrh ). I ako možete verovati piscu ovih redova, to iskustvo je bilo nezaboravno i potpuno okrepljujuće.

To bi bilo to. O povratku kući sutradan, preko Vranje Stene, zaseoka Bogdanovići i Lukovići, do Pleša, neću napistai ništa, pustiću da uživate u fotografijama.

Eko klub Željin - Aleksandrovac, 2005-2013. godine
poslednja izmena 19.02.2016.