RSS novosti | zanimljivosti | mailing lista

Eko kamp 2005, prvi deo

Kao i svake, pa i ove godine... dogodio se eko - kamp. Kao i svake, pa i ove godine, na kampovanju je bilo fantastično. Kao i svake, pa i ove godine, mnogi su obećali, ali nisu došli. Za njih i za sve one koji nisu ni znali da ovako nešto postoji... evo kako je bilo... Ne bih želeo da predstavim kampovanje u obliku nekakvih hronoloških slajdova, jer kada smo razapeli prvi šator za nas je vreme je stalo. Nisu postojali ni datumi, ni sati, nije postojao ponedeljak, utorak ili ti nedelja, postojalo je samo noć, dan, vreme za klopu, vreme za uživanje, vreme za Sutelicu... Zato ću ovu svoju "priču" (koja inače kasni, izvini Musa) podeliti u nekoliko segmenta, po "shuffle" redosledu.

Ne bi da počinjem ovaj deo stihom Đ. Balaševića, koji je i inače izlizan, i zato ću samo reći: "Jeste, dobro se jelo, BAŠ!". Bilo je svačega, i je sve spremano, kako u zadnje vreme neki vole da kažu, na prirodan način, tj. u grnetu (starom nekoliko desetina godina). Kako je to izgledalo možete videti u narednih nekoliko fotki, a kakvog je ukusa... eee... za to morate doći u Župu, pa na licu mesta osetiti, tj. okusiti. Počeo bih od onog klasičnog, a toliko isforsiranog na nekim festivalima u poslednje vreme, a to je kupus iz grneta, ali na župski način (za recept javiti se e-mail-om, pa ćemo razmisliti da li da Vam otkrijemo tajnu).

Zatim je su tu bila jela pod sačem, u crepulji

Od špikovane teletine sa povrćem

do pilećeg đuveča (pre i posle)

I naravno uvek prisutna riblja čorba "A la Che", sa minimum 8 vrsta ribe

Mislim da je suvišno reći da je najčešće, ali i najbolje jela spremano na kampovanju "Pasulj iz grneta"

Pošto sam završio ovu kulinarsku prezentaciju, mogu preći na deo koji je po meni, i za mene, bio najbolji i najupečatljiviji, a sve je počelo ovako. Jednog smo se jutra, što je bilo sasvim normalno, kupali na bazenu

kada sam primio hitan poziv da moram ići u selo da pomognem da se pokupi seno, kažu "oće kiša". A mi planirali da tog popodneva krenemo na vrh Željina, tamo prenoćimo i ujutru se spustimo na Sutelicu. Na brzinu je skovan plan B. A plan B je bio da Pop i ja krenemo iz Jelakca meni znanim putevima, a ostatak ekipe koja bi htela da se popne na vrh, da sa Brbom krene iz Mitrovog Polja. I tako ja pokupim Popa, dode nam prevoz, i via Jelakci.

I tako Pop i ja stignemo u moje selo, nešto prezalogajimo kod moje Nane, ono što ima... malo sira, paradajza, slaninice i sl. I naš rad je počeo oko podne.

Sve smo završili oko 17 časova (hvala Pope na pomoći), istuširali smo se na brzinu, nešto prezalogajili (opet). Kada smo se spremili, uzeli smo rančeve i krenuli na vrh Željina da se sretnemo sa ostalima.

Put je bio malkice težak, što zbog uspona, što zbog "zvezde" koja je taj dan pržila nemilosrdno. Snagu su nam vraćali prizori koje smo mogli videti oko nas, a naravno i izvorska voda, koja je bila poprilično hladna, a bila je svuda (to je jedan od razloga zašto je Željin jedna od najlepših planina na kojima sam ja bio).

I tako smo Pop i ja, laganim hodom, polako došli skoro do pred vrh (čitaj: sat vremena do vrha), gde smo sreli Brbu koji se vraćao sa vrha, sav zadihan i što je najčudnije... sam. I tu smo čuli priču kako niko nije hteo da pođe (par njih nisu mogli iz opravdanih razloga, njima svaka čast), pa je on krenuo sam kolima donekle, izašao na vrh, nije nas našao gore i počeo da se vraća. Jedva smo ga ubedili da ponovo krene. I da ne bih dužio, uz malo muka i problema (mokra odeća, obuća, vetar, nemogućnost da se upali vatra...), a uz Božju pomoć i svetlosti meseca, mi stigosmo na vrh.

dalje -->

Eko klub Željin - Aleksandrovac, 2005-2013. godine
poslednja izmena 19.02.2016.